O nekim važnim pitanjima s Jelenom Petrović – Danijela Dugandžić

Pandemija je pred sve nas stavila neke nove zadatke. Opseg rada (plaćenoga i neplaćenoga) za žene se znatno proširio, posebice ako govorimo o reproduktivnom radu. Koje smo to nove zadatke dobile i zašto smo na njih pristale? Da li se polje ženskog rada ljubavi širilo usporedo s pandemijom i hoće li nas ovaj rad sve slomiti?

Puno se rada tokom pandemije preselilo u sferu privatnog, afektivnog i isto tako nevidljivog posla koji uglavnom obavljaju žene. Iako ne možemo da govorimo o položaju žena usled pandemije uopšteno, s obzirom na klasne razlike koje su danas jako izražene, jasno je da su žene preuzele u velikoj meri, pored kućnih, takođe i druge poslove, poput pedagoškog i prosvetnog rada sa decom tokom online nastave, brigu o starijim članovima porodice i prijateljima i prijateljicama, komšijama i komšinicama u karantinu kojima je bila potrebna pomoć (nabavka, lekovi, plaćanje računa itd.) i još mnogo toga.

Posebna je priča afektivni rad, koji pored ostalog podrazumeva i razne druge aktivnosti žena, pre svega nalaženje načina da se svi dobro oko njih osećaju, čak i ako one nisu bile dobro (dugi telefonski, online ili uopšte razgovori sa onima koji su emotivno, psihološki, fizički, materijalno ili na bilo koji način bili ugroženi pandemijom, a takvih je bilo puno i sve ih je više. Usled epidemioloških mera otežano je lečenje velikog broja ljudi u okruženju u zdravstvenim ustanovama, pa su žene preuzele i tu brigu na sebe, postavši kao i u svakom ratu i krizi bolničarke. Mnoge žene su izgubile posao ili ostale bez prihoda,  posebno one koje su već bile u fleksibilnim odnosima u formi rada preko ugovora ili na crno. Veliki broj je izložen virusu sa minimalnom zaštitom usled poslova koje uglavnom obavljaju žene (prodavačice, medicinske sestre, zaposlene u uslužnim delatnostima, čistačice itd.). Porodično nasilje, bilo ono verbalno, fizičko ili psihološko, eskaliralo je usled svih problema koji su došli sa koronom, sa teškim posledicama po žensko zdravlje i učestalim smrtnim ishodima. Institucionalna nefunkcionalnost koju je pandemija pokazala vratila je žene u kuće, i to na najbrutalniji način.

Ukratko, problem reproduktivnog, kućnog i neplaćenog rada žena tokom pandemije dobio je jednu novu dimenziju – ubrzanje, u kome se, s obzirom na prethodnu istoriju feminističkih i ženskih borbi koje su nam donele slobodu i upozorile na greške zbog kojih se ona gubi, nismo baš najbolje snašle. S jedne strane, solidarnost i briga za druge, s druge mnoštvo pojedinačnih/individualnih borbi koje su unapred osuđene na propast. Mislim da je puno žena ovaj višestruko neplaćen i necenjen rad već slomio, dosta njih i pre pandemije, jer već duže vreme živimo u brutalnoj eksploataciji neoliberalnog kapitalizma koja nam oduzima slobodu, pravo na vidljiv i plaćen rad, na dostojanstvo, na odmor, na ljubav. To pravo na plaćeni ženski rad je pre svega društvena kategorija, i pripada svim onim socijalnim pravima unutar jedne društvene zajednice koja treba da funkcioniše za sve nas podjednako dobro. Tu borbu za socijalna prava smo potisnuli i, što je najgore, izgubili pod tranzicijskim naletom borbe za ljudska prava, o čemu se već dosta ranije pisalo. Ono što je na kraju danas bitno: da li ćemo posle ove pandemije uspeti da se izborimo sa svim ovim novim, ali i starim vidovima višestruke eksploatacije žena, insistirajući upravo na ovim pravima?

Imamo li na raspolaganju neka druga sredstva za borbu protiv ovog sistema dominacije i eksploatacije tijela i misli, a da ona nisu samo kopija strategija i ideja iz prošlosti? Može li feministička ideja “odbijanja rada” biti moguća strategija i šta bi to značilo za budućnost rada te organizaciju i podjelu poslova?

Ako se pozovemo na Marksovu tezu da društvena revolucija mora doći ne iz poezije prošlosti, već iz poezije budućnosti, jasno je da se ’kopiranjem’ prethodnog revolucionarnog ’nadahnuća’ i strategija uglavnom krećemo u suprotnom smeru od nje. Međutim, iz prethodnih revolucija puno toga možemo da naučimo, naročito o greškama zbog kojih su izgubljene kao ova naša poslednja. Povlačenje paralela sa prethodnim vremenima i društvenim stanjima, ma koliko ona bila slična ovim današnjim, vrlo često vode ka pogrešnim zaključcima i nedelotvornim, takođe i kontrarevolucionarnim strategijama jer ih je neoliberalni kapitalizam u međuvremenu već prisvojio. Kapitalizam se stalno menja, prilagođava, ide napred i opstaje aproprirajući sve oko sebe, pa i nas koji pokušavamo da mu se odupremo nekim starim, oprobanim metodama i sredstvima, zalažući se za neki bolji svet, iz ove perspektive čini mi se nemoguć, u kome, osim kapitalizma, neće više biti ni patrijarhata, fašizma, kolonijalizma i svih njihovih daljnjih varijanti i kombinacija. Danas se neprestano suočavamo sa biopolitičkom proizvodnjom ’ljudskog otpada’ ne samo kroz neoliberalni proces neokolonijalne eksploatacije ljudi i prirodnih resursa već i kroz geopolitičko strukturiranje i menadžment vlasništva nad njima. Tu su još ne tako nove informatičke tehnologije, kao i blisko buduća dostignuća u vojnoj i svakoj drugoj AI industriji, biogenetičkom inženjeringu i mnoge druge savremene mogućnosti upravljanja nad životom i smrti. Sva ta dostignuća danas nisu u službi naroda, već moći baziranoj na kapitalu koja omogućava vladavinu vrlo malog broja ljudi u čijem su one vlasništvu (poslednji primer za to je naravno proizvodnja i distribucija anticovid vakcine). Za tu manjinu koja poseduje skoro sve država ne predstavlja ništa drugo nego lični servis, dok žene masovno ostaju ono što su i bile i od početka patrijarhata do sada – njegova reproduktivna snaga.  Dehumanizacija društva koja nam se odvija pred očima vodi ka njegovom uništenju, a aproprijacija zajedničkih resursa i prirodnih dobara ka ekološkim katastrofama i ratovima, raseljavanju i sukobima ljudi, siromaštvu i bolestima, među koje na kraju krajeva spada i ova pandemija. Ne radi se više o distopičnim imaginacijama budućnosti, već o našoj sadašnjosti i stvarnosti, o svetu kome većina ne želi da pripada.

U celom tom haosu žene ipak pronalaze strategije preživljavanja, uglavnom na sopstvenu štetu, što nas opet vraća na prvo pitanje i na to kako smo se ponovo našle na mestu višestrukog opterećenja i nevidljivog rada. S druge strane, ono što daje nadu da može biti drugačije i bolje jeste upravo ta ženska solidarnost i briga za druge u jako teškim situacijama koje su se dešavale tokom ove prelomne 2020. Tu je i sve masovnija potreba da se nešto uradi i pokrene, iako nije baš još uvek jasno šta i kako. Kada su u pitanju moguće strategije promene, vrlo često se pozivam na Kathi Weeks i na njenu knjigu The Problem with Work: Feminism, Marxism, Antiwork Politics, Postwork Imaginaries, kao i na druge njene tekstove koji preispituju ulogu rada u našim životima, istovremeno pozivajući nas da zamislimo društvo ne-rada i ne-porodice. Drugim rečima, da zamislimo društvo koje će nas udaljiti od institucija koje proizvode radnu etiku i porodične vrednosti i doneti neke nove oblike društvene reprodukcije, slobodne egzistencije i solidarne kohabitacije zasnovane na našim potrebama, željama, emocijama, strastima i naravno ljubavi – ne prema radu, već prema (su)životu kao jedinoj mogućoj društvenoj politici.

Naravno, teško nam je sve to zamisliti, a još teže poverovati da bi se takvo postkapitalističko i postpatrijarhalno društvo moglo stvoriti u bliskoj budućnosti. Podjednaka distribucija dobara, kapitala i posla koji će biti umnogome olakšan svim ovim novim dostignućima (koja nisu sama po sebi dobra ili zla), kao i nova organizacija društvenih zajednica, odnosno osnovnih jedinica društva koje su prevazišle heteropatrijarhalne porodične strukture, dovele bi do stvaranja zajedničkih institucionalnih, političkih i svih drugih (infra)struktura koje bi život na planeti učinile održivim i boljim za sve. Jedini kontinuitet sa prošlim vremenima koji vidim u tome je jasno definisana društvena ideologija u svom singularnom obliku koju treba artikulisati u odnosu na vreme u kome živimo i pokrenuti kroz neke nove formate koji bi odgovarali onome što je nekada bio masovni pokret. Ono što nam treba su neke nove alijanse oko zajedničke i, kako sam već prethodno rekla, singularne ideologije društvene emancipacije u okviru koje ćemo prepoznati vrednosti prethodnih revolucija, ali i posebnost u pokretanju nove, nadam se sadašnje. Često možemo da čujemo da sledeća revolucija mora biti ženska ili je neće biti, međutim, svaka prethodna revolucija koja nam je donela slobodu i jednakost, makar i na kratko vreme, bila je takođe ženska, samo kao takva potisnuta i zaboravljena, nevidljiva poput ženskog rada. U tome prepoznajemo činjenicu da je patrijarhat, uprkos svim ustupcima i povlačenjima, uvek preživljavao, tako da nam je ovaj put obaveza da završimo s njim do kraja.

Razgovarala Danijela Dugandžić

O: Prilozi o radno-proizvodnim odnosima, br. 13/14.