Život kao kolateralna šteta – Jovana Đajić i Nataša Prljević

    Između tebe i mene, zar ne bi Svetska banka trebalo da podstiče veću migraciju prljavih industrija u najmanje razvijene zemlje? (…) S te tačke gledišta, zagađivanje štetno po zdravlje treba da se veže za one zemlje gde će to izazvati najmanje troškove, a to su zemlje sa najnižim nadnicama. Smatram da se ekonomskoj logici koja stoji iza usmeravanja toksičnog otpada u zemlje sa najmanjim nadnicama nema šta zameriti i da moramo imati hrabrosti da je uvažimo.

(Lorens Samers, bivši glavni ekonomista Svetske banke, 12. decembra 1991.)

U poslednje dve decenije, u potrazi za vrednim mineralima i metalima ključnim za različite savremene industrije, globalne korporacije su došle i na naše prostore. Novi  rudnici se otvaraju u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, uz saučesništvo i represiju državnog aparata. Ovo mora biti razlog za uzbunu jer iskustvo u drugim delovima sveta pokazuje na šta je sve spremno državno-privatno savezništvo u potrazi za profitabilnim resursima, kolika je njihova snaga i kakve to ljudske, društvene i prirodne posledice može imati.

Rio Tinto, britansko-australijska rudarska korporacija, 2004. godine započinje istraživanje rudnih potencijala u Mačvi i otkriva količinski i vrednosno značajno prisustvo do tada nepoznatog minerala: litijum-natrijum-borosilikata. Novootkrivena ruda dobija ime jadarit po lokaciji na kojoj se nalazi, a ovo otkriće predstavlja prelomni događaj nakon koga dolina Jadra postaje potencijalna žila litijuma, “novog zlata i nove nafte novog veka” ključnog u proizvodnji baterija kao i za potrebe vojne industrije. Prema projekcijama, količine jadarita u Srbiji mogle bi da pokriju čak 10 % svetske potražnje za litijumom koja će bez sumnje rasti jer su najveći industrijski i saobraćajni zagađivači međunarodnim ugovorima i obavezama prinuđeni da se okreću alternativnim energetskim izvorima i zelenim politikama.

Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutierez, na obeležavanju petogodišnjice Pariskog ugovora 12. decembra ove godine, urgira za proglašenje klimatskog vanrednog stanja u zemljama potpisnicama, nazivajući trenutne napore za održavanje globalne temperature ispod 2 °C neodrživim, a putanju na kojoj se nalazimo – samoubistvom. Distribucija resursa ka zemljama u razvoju radi smanjenja zagađenja i prelaska na obnovljive izvore energije postaje imperativ, dok se SAD, kao drugi najveći  globalni proizvođač ugljen-dioksida, povlači iz ugovora mesec dana ranije. U septembru ove godine Evropska komisija zvanično lansira Evropsku alijansu sirovih materijala (ERMA), javno podržavajući “industrijsku alijansu posvećenu osiguravanju održive nabavke sirovih materijala u Evropi” aktivirajući postojeće platforme za inovativne tehnologije i tržišnu kompeticiju. Potraga za kobaltom, litijumom i niklom, metalima potrebnim za tehnologije održive proizvodnje energije, deo je zelenog cilja Evropske unije da do 2050. godine obezbedi jedan bilion električnih vozila. Ovakve ambicije su uslovljene klasnim položajem i prete ekološkim katastrofama na mestima ekstrakcije koja će, s obzirom na projektovanu potražnju, neminovno biti sve intenzivnija. Tipična baterija električnog vozila “Tesla” sadrži 10 kg litijuma. Jedna tona litijuma, koja se dobija ekstrahovanjem iz 5,3 tone litijum-karbonata, zadovoljava 90 vozila. Proizvodnja 30 miliona električnih vozila zahteva 1,8 miliona tona litijuma ili pet puta veću količinu od ukupne svetske ekstrakcije litijuma u 2019. Ovim se nalazišta litijuma u zapadnoj Srbiji nalaze na udaru mnogih interesnih grupa i multinacionalnih rudarskih korporacija.

Istovremeno Vlada Srbije i sama prepoznaje potencijal, pa se od inicijalne 2004. do danas obnavljaju ugovori sa  Rio Tintom. U pripremne radnje opsežnih ispitivanja, planiranja i procene do sada je uloženo oko 130 miliona dolara. Vlada RS manipuliše podacima o uloženom kapitalu i situaciju predstavlja kao put bez povratka, insistirajući na tome da je započeta saradnja nezaustavljiva. Pre nego što će biti postavljena na čelo Ministarstva rudarstva i energetike, Zorana Mihajlović bila je na čelu Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture koje marta 2020. donosi Prostorni plan područja posebne namene za rudnik litijuma sa pripadajućom Strateškom procenom uticaja na životnu sredinu. Meštani, lokalni aktivisti i nezavisni stručnjaci su osporili plan zbog nedostatka transparentnosti u otežanim javnim raspravama. Poseban problem je i to što “autor Studije procene uticaja nije uzeo u obzir sve relevantne parametre, kao što su način ekstrakcije litijuma i bora, hemijski sastav pogača koje će biti odlagane na jalovište i, pre svega, uticaj klimatskih promena na područje gde se predviđa otvaranje rudnika”, tvrdi Miroslav Mijatović, aktivista i predstavnik Podrinjskog antikorupcijskog tima – PAKT  iz Loznice.

Prostorni plan projekta Jadar podrazumeva kopove koji će se prostirati na 300 kvadratnih kilometara, zahvatajući 28 sela sa područja Loznice i Krupnja, a rudniku će biti dodato dve hiljade hektara: za infrastrukturne promene, fabrike i odlagališta otpada. Posledice takvog masivnog zahvata mogu biti dramatične i dugoročne budući da je u pitanju najplodnije poljoprivredno zemljište u Srbiji od koga direktno zavise životi 19.000 ljudi. Ekstrakcija hemijski stabilnog litijuma iz rude jadarit, koga u samoj rudi ima u malim procentima, od 1,4 do 1,8 %, podrazumeva upotrebu koncentrovane sumporne kiseline, oko 120 železničkih kola dnevno, uz korišćenje visokih temperatura pri preradi. Flotacija, fabrika za razdvajanje litijuma, bila bi stacionirana 20 km daleko od Drine, iz koje bi se cevima izvlačilo oko 300 kubika vode na sat, dok bi se 50 % veća  količina otpadne vode vraćala u Jadar. Izlivanje neminovno zagađene vode po zemljištu, kao i podzemnim tokovima voda, uz prisustvo arsena, žive i olova, kontaminiralo bi čitave rečne slivove i preko Jadra nastavilo put Drinom i Savom, zagađujući geografski ogromna područja. Tretiranje agresivnim kiselinama čija se isparenja i stvoreni toksični gasovi mogu širiti u radijusu od nekoliko desetina kilometara, uticaće na vazduh i “nagrizati kožu i pluća ljudi i životinja”. Ovaj uticaj nije trenutni. Procenjuje se da na ovaj način zagađene vode mogu ostati takve vekovima, smatra Dragana Đorđević, naučnica i naučna savetnica Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju  (IHTM) Univerziteta u Beogradu.

Ovakav rasplet događaja bi uticao i na vodosnabdevanje miliona ljudi, kao i posrednu zagađenost Drine i Save, tako da bi se toksičnost vode i zemlje u plavnim područjima širila, ne samo na Mačvu i Beograd već i na teritoriju Bosne i Hercegovine, a potencijalno kontaminiranom Savom i do Republike Hrvatske. Zbog toga su se aktivisti udruženja Zaštitimo Jadar i Rađevinu, Koalicije za održivo rudarstvo i Centra za životnu sredinu iz Banjaluke, prema rečima aktivistkinje Marije Alimpić, obratili i institucijama BiH, pozivajući se na Konvenciju o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu (ESPOO), čija je Srbija potpisnica, što je obavezuje da se u slučaju mogućnosti prekograničnog uticaja na životnu sredinu mora konsultovati sa institucijama i javnošću država sa kojima graniči.

Nakon otpora meštana, protesta ispred predstavništva korporacije Rio Tinto u selu Brezjak, i stava da ne žele da prodaju privatno vlasništvo intenziviraju se pritisci na lokalno stanovništvo.  Država vrši prenamenu poljoprivrednog zemljišta u građevinsko bez konsultacija sa oko 200 vlasnika parcela koji su o ovome naknadno obavešteni. Pravni zastupnici, uz indirektne ucene i pretnje, poručuju vlasnicima parcela da bi bilo bolje da prihvate trenutnu cenu, za vlasnike nezadovoljavajuću, od 104 do 130 evra po aru nego da čekaju mnogo gore uslove koje bi im donela najavljena konačna eksproprijacija. Lokalni predstavnici Rio Tinta i vlasti na sastancima sa aktivistima i predstavnicima lokalnog stanovništva uglavnom daju šture informacije limitirane “potrebom za poslovnom tajnom”. Paralelno, Rio Tinto tesno sarađuje sa zvaničnim srpskim institucijama i organima koji bi trebalo da budu nezavisni arbitri, korektori i zastupnici dobrobiti građana. Neki od primera saradnje, prema aktivistima PAKT-a, koji već nekoliko godina istražuju pozadinu angažmana Rio Tinta, podrazumevaju milionske uplate na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu (100 miliona dinara), Građevinskom fakultetu (10 miliona dinara), Zavodu za javno zdravlje (13 miliona dinara), kao i milionske iznose usmerene ka Republičkom geodetskom zavodu. S druge strane, same institucije odbijaju da aktivistima PAKT-a daju na uvid dokumentaciju o trgovini uslugama, čime daju materijal za osnovane sumnje u njihovu objektivnost u zastupanju interesa građana Republike Srbije. Vlasništvo nad rudom i glavnina zarade od prodaje litijuma ide u ruke Rio Tinta, dok će Republika Srbija prihodovati samo preko udela u tzv. rudnoj renti, a ona, u ovom slučaju, iznosi samo 5 % od profita. Plan je tako višestruko nepovoljan jer bi Srbija u slučaju realizacije projekta Jadar dobila minorni udeo u profitu u zamenu za uništenje ekosistema i eksploataciju jeftine radne snage.

Prostorni plan definiše čitav set mera koje se odnose na obaveze korporacije i navodne posebne benefite koje će izgradnja rudnika doneti lokalnom stanovništvu i Srbiji. Čitanje plana otkriva da neke od njih, u kolonizatorskom maniru i patronizirajući, obećavaju, “smanjenje emigracije mlađeg stanovništva zbog obezbeđivanja uslova za otvaranje novih radnih mesta, kao i poboljšanje kvaliteta znanja i veština lokalne radne snage”, “razvoj infrastrukture na lokalu”, ali i redovne konsultacije, pravovremeno i istinito informisanje, podsticanje na dijalog, uz spremnost za uvažavanje primedbi. Utisku da je posredi čist cinizam doprinosi činjenica da se obećava i spektakularno najavljuje otvaranje 700 radnih mesta u rudarskim kopovima za ljude koju su sada vlasnici. Ovo, posebno u kontekstu Srbije, teško da se može uzeti kao znak nekog vrlo povoljnog razvoja, uzimajući u obzir dosadašnje prakse i iskustva koja se odnose na kršenje radnih prava i brigu za bezbednost i zdravlje na radu, koja je često potpuno podređena poteri za profitom, uz potpunu dehumanizaciju radnika. Najdrastičniji primer je slučaj južnokorejske fabrike kablova Jura u Vranju gde su radnici, između ostalog, prijavljivali seksualna napastovanja, udaranja metalnim predmetima i iživljavanja koja su išla do toga da im je savetovano da nose pelene za odrasle da ne bi prekidali posao odlascima u toalet i tako uticali na efikasnost u ostvarivanju norme. Statistički podaci o broju poginulih i povređenih radnika, kao i neefikasna kontrola i spore ili nikakve sankcije prema poslodavcima i odgovornima, ćutanje umesto reagovanja i institucionalne zaštite, već jesu svakodnevnica u Srbiji. Kada sve ovo dodamo u mozaik saznanja o dosadašnjem poslovanju Rio Tinta, njegovom odnosu prema lokalnim zajednicama, kao i specifičnom i kontroverznom položaju rudarske industrije uopšte, jasno je zašto obećanja i najave otvaranja radnih mesta izazivaju skepsu i pesimizam. Neminovno je da se zapitamo: kako zapravo izgleda zaslepljujuća obećana budućnost?

Istorija poslovanja  Rio Tinta je istorija kolaboracije sa represivnim režimima. Prema istraživanju Londonske rudarske mreže, dinamika odnosa kompanija-domicilno stanovništvo i zemlja, u najširem se može nazvati krvničkom eksploatacijom. Borba meštana, rudara i njihovih porodica za očuvanje životne sredine, radničkih prava i protiv prinudnih iseljavanja u mnogo navrata su dočekani militarizovanom državnom silom. U Španiji pod Frankovom vlašću Rio Tinto je snabdevao ratnu proizvodnju nacističke Nemačke, u Južnoafričkoj Republici je eksploatisao crnačko stanovništvo kršeći ljudska prava propisana u aparthejdu. Danas, rasističko kolonijalna politika Rio Tinta u nekadašnjim kolonijama, uz podršku Svetske banke, planira raseljavanje osiromašenog stanovništva, što je situacija s kojom se zbog izgradnje brane suočava 28.000 ljudi u Kamerunu, kao i uništavanje aboridžinskih naseobina u Australiji starih 46.000 godina. Vrhunac zločinačke politike demonstrira primer Papue Nove Gvineje, gde je zahtev za odštetu lokalnog stanovništva ostrva Bugenvil, finansijski zavisnog od rudnika, prerastao u desetogodišnji (1989-1999), građanski separatistički rat, u toku kojeg je Rio Tinto bio saučesnik u ratnim zločinima i zločinima protiv čovečnosti, pomažući ekonomski i logistički vojsku Papue Nove Gvineje. Do završetka ovog rata stradalo je oko 15.000 civila, odnosno čak 10 % populacije ostrva.

Vidimo da  je delovanje ove korporacije u stanju da proizvede distopijske i apokaliptične vakuume. Uzimajući ovo u obzir, postaje jasno koliko mogu biti fatalni, i inače nezajažljivi apetiti etalona večno tranzicione, nemerljivo pohlepne i korumpirane balkanske političke elite oličene u partiji Aleksandra Vučića, SNS-u i njenim pridruženicama. Saradnja sa kontroverznim rudarskim kompanijama predstavlja savršen i istovremeno zastrašujući potencijalni poligon za korupciju, eksploataciju i ekološku katastrofu. Sa prolaskom vremena i približavanjem roku u kome bi kompanija trebalo da započne sa izgradnjom postrojenja, sve se češće i agresivnije maše milijardama evra, milionima tona ruda, trilionima plata i hiljadama novih radnih mesta. U podršku projektu se angažuje sav raspoloživi arsenal svakodnevnog političkog populističkog diskursa srpskog i postaje sve glasniji i intenzivniji.

U rascepu paralelnih realnosti režimskih medija i svakodnevnog života, u koštacu kultura poniženja, krivice i samoponištavanja čiji su nosioci i promoteri vladajuće i klasno privilegovane strukture, skoro smo ubeđeni da ne zaslužujemo da živimo. Upravo ova, naizgled bezizlazna situacija, postaje razlog za bunt i lokalno samoorganizovanje. Širom Srbije i regiona, iz zatrovanih gradova i polunapuštenih sela dižu se glasovi hrabrih ljudi koji svoj višegodišnji strah od autokratije transformišu u zajedništvo, zajedničku volju i akciju. Rastuća moć za koju su nas tendenciozno i perfidno ubedili da je bezvredna i mala, poziva na uspravljanje u rastući ekološki ustanak. Budući da su nam institucije otete, a državu nemamo, ova moć, čiji je rezervoar bunt i solidarnost, jeste jedini potencijal na koji možemo da se oslonimo. Ovakva  borba od nas traži da stvorimo prostor za svaki glas i međusobno osnaživanje kako bismo izgradili temelje za dublje društvene promene. Ovo je prilika da tzv. intelektulna elita povrati svoj integritet vadeći glavu iz peska, prestajući sa saučesništvom ćutanjem. Akademska aktivnost mora postati društveno pristupačna i zajednička, okrenuta posebno ka najugroženijima od kojih istovremeno mora učiti. Rečima aktiviste Aleksandra Jovanovića Ćute (“Odbranimo reke Stare planine”), ova revolucija treba i struku i motiku.

Jovana Đajić i Nataša Prljević, HEKLER

Užice, 20. decembar 2020.

Zahvaljujemo na razgovoru Mariji Alimpić (Zaštitimo Jadar i Rađevinu), Miroslavu Mijatoviću (PAKT), Dragani Đorđević, Ljiljani Tomović, Mariji Nikolić i ekipi Crvene na podršci.

Izvori

Uvodni citat. Deo privatne prepiske Lorensa Samersa, profesora Univerziteta Harvard, američkog ekonomiste, bivšeg potpredsednika “Razvojne ekonomije” i glavnog ekonomiste Svetske banke, rukovodioca Trezora Sjedinjenih Država u administraciji predsednika Klintona, i bivšeg direktora Nacionalnog ekonomskog veća predsednika Obame.

Alexander Dunlap, “The Politics of Ecocide, Genocide and Megaprojects: Interrogating Natural Resource Extraction, Identity and the Normalization of Erasure”, Journal of Genocide (2020).

Marija Nikolić, U ime ekonomije, Odiseja (https://www.odiseja.rs/u-ime-ekonomije/).

Podrinjski antikorupcijiski tim (PAKT) (https://www.pakt.org.rs/sr/).

Vázquez Ruiz, A.  Op – Ed: The End of Naïve Europe, The Rise of Green Imperialism, 2020..

Lj. Bukvić, Šta se dešava u fabrikama Jure u Srbiji i zašto država ćuti o tome: Ne daju im da idu u toalet, teraju ih da nose pelene, Danas, 27. april 2016.

Benjamin Hitchcock Auciello, A Just(ice) Transition is a Post-Extractive Transition,  London Mining Network and War on Want, 2019.

Oliver Balch, The curse of ‘white oil’: electric vehicles’ dirty secret, The Guardian, 2020.

O: Prilozi o radno-proizvodnim odnosima, br. 11.