Pitanje egalitarne pravde u 21. veku – Sonja Avlijaš

Dijagnostika problema

Socijalističke ideje koje su obeležile 20. vek zasnovane su na ideji jednakosti društvenih ishoda – da svako doprinese onoliko koliko može, a da dobije onoliko koliko mu je potrebno. Međutim, sprovođenje ovog ideala u praksi se pokazalo višestruko problematičnim. Nekim ljudima je potrebno mnogo više resursa da bi postigli isti nivo blagostanja kao neko drugi. Razlog tome mogu biti faktori koji su van lične kontrole, ali i oni na koje osoba može uticati. Na primer, nekome je usled invaliditeta potrebno više resursa da bi ostvario određeni kvalitet života (faktor van lične kontrole), dok neko zbog lenjosti ide u luksuznu prodavnicu koja mu je bliža kući i tamo plaća hranu duplo skuplje nego na pijaci koja je nešto dalje (faktor na koji osoba može da utiče). Između ova dva ekstrema postoji bezbroj nijansi kada su u pitanju razlozi zbog kojih je nekome potrebno više resursa za postizanje istog nivoa blagostanja.

Stoga je veoma teško odrediti kriterijume na osnovu kojih je veća potrošnja opravdana ili neopravdana. Pored toga, kada osobe koje se više trude i rade od drugih ne bivaju nagrađene za svoje napore, one postaju demotivisane jer počinju da se osećaju kao da ih koriste oni koji se manje trude. Društvo koje ne motiviše niti nagrađuje one koji se zalažu nije u stanju da dovede do uvećanja bogatstva i blagostanja, već stvara brojne neefikasnosti, što na duže staze ima negativan efekat na celi sistem. Mnogi stoga smatraju da je ideja jednakosti društvenih ishoda duboko nepravedna, jer ne uzima u obzir ličnu odgovornost pojedinaca za sopstvene životne ishode. Smatra se da je ona i neodrživa, jer demotivisanje ljudi da se trude i rade urušava opšte društveno blagostanje, odnosno ne dovodi do napretka. Pored toga, smatra se i da monitoring jednakosti ishoda podrazumeva previše invazivnu državu koja bi te ishode kontrolisala, što dovodi do političke autokratije.

Naspram ideje o jednakosti ishoda stoji ideja meritokratije. Neoklasična ekonomska teorija predlaže da društveni status i bogatstvo treba da se zasluže na osnovu ličnih sposobnosti te vrednog rada i zalaganja, jer to dovodi do najefikasnije raspodele kolektivnih resursa. U ovoj idealnoj teoriji od izuzetne važnosti je lična odgovornost pojedinaca za kvalitet njihovog života. Drugi osnovni postulat teorije jeste da tržišna konkurencija selektuje one koji su zaslužni i nagrađuje ih na osnovu njihovog doprinosa ekonomiji i društvu. Uprkos tome, većina neoklasičnih ekonomista prepoznaje da tržište može da zakaže (market failure), naročito kada u određenim situacijama nastane sukob između ekonomskih i društvenih interesa, te nisu protiv državne intervencije u slučaju tržišnih neefikasnosti (npr. kroz obezbeđivanje školovanja siromašnoj deci da bi ona mogla da ostvare svoj potencijal). Štaviše, osim libertarijanaca, većina ekonomista ne smatra da je tržište uvek rešenje, već samo da je ono najčešće najbolja alatka koju imamo za određivanje nečije vrednosti i doprinosa društvu. Tržište smatraju superiornim baš zato što je normativno veoma teško, a možda i nemoguće, odrediti ko zaslužuje koliko resursa da bi postigao određeni kvalitet života, kao i kakva raspodela resursa bi bila najpravednija. Po njima, nevidljiva ruka tržišta rešava takve dileme objektivnije od drugih mehanizama.

Na tragu ideje meritokratije tokom proteklih 30 godina došlo je i do sve većeg interesovanja za ideju pozitivnih sloboda.^[1] Indijski ekonomista Amartya Sen uveo je ideju da ljudima treba pomoći da razviju svoje kapacitete i tako ostvare potencijale. Umesto da nekome date ribu, naučite ga da peca. Senova teza razvoja kao (pozitivne) slobode (development as freedom) zasniva se na tome da u ljude treba ulagati da bi oni mogli kvalitetnije obavljati svoje  društvene funkcije, ali i da im se pruži mogućnost da sami sebi obezbede adekvatan nivo blagostanja. Agenda socijalnih ulaganja (social investment) na osnovu koje se trenutno reformišu moderne evropske države blagostanja (neke više od drugih) kao i Agenda ciljeva razvoja Ujedinjenih nacija zasnivaju se upravo na ovim principima. Država treba da obezbedi obrazovanje, mogućnost ljudima da se usavršavaju tokom celog životnog veka, pravo na zdravstvo, na brigu o deci, i slično, da bi oni bili u prilici da povećaju svoju produktivnost i tako ostvare svoj potencijal na tržištu. U osnovi društvenog ulaganja poseban akcenat je na subvencionisanju tradicionalno marginalizovanih i diskriminisanih grupa kao što su žene, mladi, etničke manjine, da bi im se omogućio pristup bolje plaćenim i kvalitetnijim poslovima. Ovakva koncepcija moderne države blagostanja balansira ličnu odgovornost sa pozitivnom intervencijom u strukturne izvore diskriminacije, čime povećava spremnost određenih grupa stanovništva za tržišnu utakmicu.

Ni ovakvim pristupom, međutim, ne možemo da zaobiđemo problem pravedne distribucije društvenih resursa. Da li je pravednije uložiti državni novac u kvalitetno školovanje 1.000 siromašnih devojčica ili u lečenje ozbiljnog oboljenja jednog deteta koje košta nekoliko miliona evra u inostranstvu? Da li je više fer finansijski kompenzovati nekoga za povredu ili finansirati njegov mnogo skuplji oporavak, a nauštrb korišćenja tih resursa za jeftinije društvene intervencije koje bi pomogle većem broju ljudi? Ovo su važna pitanja iz normativne filozofije na koja je veoma teško dati jasan odgovor.

Moramo da imamo u vidu i različite ljudske preference i afinitete od kojih su neki skuplji od drugih. Kanadski politički teoretičar koji se bavio pitanjem egalitarne pravde G. A. Cohen navodi teorijski primer Paula i Freda.^[2] Paul voli fotografiju, a Fred voli pecanje. Fredu za pecanje ne treba preterano ulaganje, te može sebi to da priušti, dok Paul nema novca za opremu koja mu je potrebna za bavljenje fotografijom. Dok Cohen smatra da je društveno pravedno da država ili zajednica subvencioniše Paulov afinitet ka fotografiji, neki drugi teoretičari, npr. Ronald Dworkin, rekli bi da to nije pravedno jer Paul takođe može da se bavi pecanjem ako želi. On u okviru tog stava ne uzima u obzir činjenicu da Paul mrzi pecanje.  Ekonomisti bi, pak, rekli da Paulov skupi afinitet ka fotografiji treba podržati samo u slučaju da to ima ekonomskog smisla, tj. ako će to ulaganje u Paula proizvesti veće materijalno blagostanje (kako za Paula, tako i za državu, u vidu budućeg poreza od Paulove delatnosti).

Time se susrećemo sa problemom komodifikacije, tj. sa normom prema kojoj se nečija vrednost na tržištu koristi kao glavno merilo njegove produktivnosti i društvenog doprinosa. Iako mnogi tvrde da je ovakva filozofija čisto produkt neoliberalizacije, nemogućnost da se politički reše kompleksni izazovi pravedne distribucije resursa takođe je doprinela biranju tržišta kao objektivnije alatke od države za razrešenje normativnih etičkih dilema.

Kako do veće egalitarne pravde u 21. veku

Kao što nam je dobro poznato, tržište kao mehanizam raspodele resursa stvara brojne probleme i društvene patologije. Ideja tržišta je prvenstveno zasnovana na privatnom vlasništvu koje usled principa nasleđivanja pravi ogromne konceptualne probleme ideji meritokratije. Zapravo, jedna od osnovnih uloga kapitalističke države jeste da štiti imovinska prava da bi tržišna razmena uopšte i mogla da funkcioniše. Stoga temu nasleđivanja bogatstva, pozicija i društvenog uticaja ekonomisti obično ignorišu. Svaki napad na ideju nasleđivanja bio bi napad na privatno vlasništvo, pa samim tim i na osnovne postulate kapitalizma. Međutim, usled sve bržeg povrata na kapital u odnosu na rad tokom proteklih decenija (Piketijeva teza) efekat nasledstva je značajno doprineo povećanju razlika u prihodima i bogatstvu između različitih socijalnih grupa.

Dalje, ideologija po kojoj tržište donosi prosperitet svim učesnicima koji uspeju da se uguraju u njega dovela je i do ogromnog pritiska na komodifikaciju svih aspekata življenja i sužavanje prostora za opstanak svega što je van sistema tržišta, uključujući komunalne, ljudske i prirodne resurse koji su najčešće angažovani u sferi socijalne reprodukcije. Smatra se i da je uzrok trenutne pandemije koronavirusa takođe proizvod prevelikog zalaženja čoveka u do sada netaknute prirodne ekosisteme zarad njihove eksploatacije. Ovakva dinamika je dovela i do paradoksa da se kolektivni i lični resursi koji se ulažu u proizvodnju samih radnika smanjuju (socijalna reprodukcija između ostalog podrazumeva odgoj i školovanje dece, tj. budućih radnika), dok se istovremeno povećava potreba za što obrazovanijim radnicima koji bi učestvovali u ekonomiji znanja. Ovo dovodi do sve većeg raslojavanja i pojačavanja efekta nasledstva jer kvalitetniji poslovi u ekonomiji znanja sve više postaju dostupni samo onima koji imaju dovoljno ličnih resursa da obrazuju svoje najbliže, dok su ostali osuđeni na to da budu njihova posluga.

Ali ko bi, i kako, mogao da određuje koliki je čiji doprinos, i shodno tome koliko mu je zajedničkih resursa pravedno dati, ako to nije tržište, i ako to nije država koja se takođe pokazala problematičnom usled svojih autokratskih tendencija, ali i problema korumpiranosti.

Proteklih godina povećava se interesovanje za društvenu samoorganizaciju kao mehanizam koji bi osiguravao pravednu i egalitarnu raspodelu resursa tamo gde tržište i država zakažu. Uz pomoć novih tehnologija otvara se prostor i za razvoj inovativnih oblika socijalne organizacije i mreža koje su bazirane na iskustvima i borbama dnevnog preživljavanja, ali i blagostanja na obodima tržišta. Na našim prostorima se trenutno odvijaju važne lokalne borbe za zaštitu reka od mini hidroelektrana čijom izgradnjom država daje prioritet investitorima u odnosu na očuvanje rečnih korita koja lokalnom stanovništvu podižu kvalitet života u prirodi i omogućuju im čistu vodu za piće. Tekuća kriza javnog zdravlja nam je dodatno podvukla koliko su važni i vredni komunalni resursi i ekonomija brige, te kako usled uzajamne međuzavisnosti ne možemo da opstanemo ako nije dobro onima pored nas. Može se očekivati da će se osnaživanje kapaciteta za odbranu zajedničkih resursa i komonsa (commons) nastaviti.

Iz perspektive dostizanja veće jednakosti ovakvi pokreti se nameću kao ključna alternativa tržištu kao alatki koja distribuira resurse na bazi ličnih zasluga. Međutim, u samoorganizovanim grupama takođe postoje problemi koji se moraju prevazići da bi one opstale na duže staze, te ih ne smemo idealizovati kao što su neki nekada idealizovali tržište i njegovu moć objektivnog rasuđivanja. Moramo se truditi da što bolje razumemo njihove prednosti, ali i ograničenja.

Elinor Ostrom je 2009. godine dobila Nobelovu nagradu iz ekonomije za svoje uvide kako grupe mogu da izbegnu uništenje zajedničkih resursa koji nisu u privatnom vlasništvu, i to bez regulative odozgo nadole. Ona je definisala osam uslova koji moraju biti ispunjeni, uključujući jasno definisane granice resursa koji se štiti, kao i progresivne sankcije za članove koji se ne ponašaju u skladu sa kolektivnim interesom grupe. Posebno interesantan uslov iz perspektive koju razmatramo u ovom tekstu jeste to da članovi grupe moraju da zarade beneficije i da ne mogu da im pristupe samo zato što su deo grupe. Ovaj uslov je u direktnom konfliktu sa liberalnom premisom da svaki čovek treba da ima univerzalna prava usled same činjenice da je rođen i da postoji, te da nema nikakvu obavezu da ta prava usklađuje i pregovara sa sredinom u kojoj živi, niti da ih izgrađuje kroz lično sazrevanje u okviru te zajednice. Iako ovakav argument naravno može da se upotrebi za diskriminaciju određenih ljudi (koji nisu dovoljno pametni, sposobni, iskusni i sl.), jasno je da nijedan sistem organizacije ne može da funkcioniše ako se svi učesnici tretiraju identično bez obzira na nivo ličnog doprinosa. A time se opet vraćamo na pitanje meritokratije, koje je kompleksno bez obzira na to koju alatku za rešavanje etičkih dilema koristimo, tržište, državu ili samoorganizaciju na nivou zajednice.

Potrebno nam je bolje razumevanje izazova upravljanja (governance) konkretnim problemima na konkretnim lokalitetima. Kako se rešavaju sporovi, pod kojim uslovima određeni akteri sarađuju i kako stiču beneficije? Kako se stvaraju ili prisvajaju resursi koji dovode do većeg nivoa jednakosti, ali i većeg nivoa prosperiteta na određenom mestu? Kada je tržišna metoda superiorna u odnosu na rešavanje sporova na nivou zajednice, a kada je važno da se država umeša? Da li različiti režimi vlasništva oblikuju načine rešavanja sporova? Istorija nas uči da nijedna alatka za rešavanje distributivnih sporova nije etički savršena, te da idealizacija određenih može biti pogubna. Stoga, da bi socijalne inovacije zaista dovele do smanjenja nejednakosti koje trenutno proizvodi tržište, one moraju biti bazirane na adekvatnom poznavanju konteksta i razumevanju manevarskog prostora za sprovođenje održivih progresivnih društvenih promena. Inače ćemo se kad-tad ponovo vratiti na tablu za crtanje sa istim etičkim dilemama sa kojima smo i počeli.

Sonja Avlijaš

Napomene

^[1] Pozitivne slobode su one koje ne ugrožavaju druge niti smanjuju njihovo blagostanje da bi određenom pojedincu ili grupi bilo bolje.

^[2] G. A. Cohen (2011), On the Currency of Egalitarian Justice and Other Essays in Political Philosophy, Princeton University Press (primer je na str. 20-21).